Privredna društva (uobičajen naziv je preduzeće) jesu pravna lica – lica koja obavljaju delatnost u cilju sticanja dobiti. Pravno lice je „apstraktna ličnost“, društvena tvorevina i subjekat prava koji, iako fizički nije organskog porekla, ipak ima prava i obaveze svojstvene ljudima – pravo da definiše i realizuje svoje ciljeve, mogućnost da obavlja delatnost, sklapa ugovore, mogućnost da tuži i bude tuženo i praktično mogućnost da vodi život u skladu sa zakonom, isto kao i ljudi.
Privredna društva imaju ekonomsku samostalnost (slobodno mogu da biraju predmet poslovanja, resurse, poslovne partnere) i pravnu samostalnost (društva su pravni subjekti, moraju poslovati u skladu sa zakonima i imaju zakonsku odgovornost).
Postoji poseban set zakona i ostale regulative koje određuju pravila po kojima se pravna lica uspostavljaju i po kojima rade.
Privredno društvo stiče mogućnost postojanja registrovanjem u Agenciji za privredne registre. Svako društvo registruje samo pretežnu delatnost, ali mu je omogućeno da se bavi svim drugim poslovima koji su u skladu sa zakonima i koji nisu posebno regulisani (oružje, alkohol, kocka i sl.).
Postoje četiri vrste privrednih duštava – ortačko društvo, komanditno društvo, društvo ograničene odgovornosti i akcionarsko društvo, ali je realno najučestalije i za prirodu mladog biznisa najprirodnije ono pod nazivom društvo ograničene odgovornosti.
Društvo ograničene odgovornosti (DOO)
DOO je najučestaliji oblik organizovanja privrednog društva, jer njegov pravni status daje brojne pogodnosti, koje su najviše prilagođene uobičajenim potrebama za poslovnim organizovanjem većine malih i srednjih firmi.
Ovu vrstu privrednog društva može osnovati pojedinac, grupa ili druga privredna društva, koja osnivanjem DOO postaju članovi tog društva, započinju obavljanje delatnosti sa ciljem sticanja dobiti i pod zajedničkim poslovnim imenom.
Najznačajnija karakteristika jeste ograničena odgovornost – činjenica da DOO za svoje obaveze odgovara samo osnivačkim ulogom. Vlasnici, osnivači i direktori, iako mogu biti prekršajno i krivično odgovorni po raznim osnovama, ne odgovaraju sopstvenom imovinom (sem u slučaju nekih teških zloupotreba i kriminalnih radnji).
DOO osnivaju fizička i/ili pravna lica time što ulažu svoja novčana ili nenovčana sredstva (opremu, nekretnine i pokretne stvari, intelektualnu svojinu, ključna znanja i sl.). Zatim osnivačkim ugovorima definišu udele vlasništva nad društvom ograničene odgovornosti koji su u skladu sa uloženim sredstvima.
Članovi društva imaju upravljačka i imovinska prava, shodno svojim udelima. Svaki član odgovara za obaveze društva samo u skladu sa veličinom udela. Jedan član društva može da ima samo jedan udeo, i svako novo ulaganje u stvari uvećava postojeći udeo. Ukoliko je dvoje ili više ljudi koji imaju udele u DOO, oni se smatraju suvlasnicima. I sam DOO može imati sopstveni udeo, ukoliko ga stiče od članova društva.
Postoji sloboda prenošenja udela, pa se oni mogu prenositi na druga lica uz naknadu. Zakonom je definisano pravo preče kupovine drugih članova društva, tj. pri prodaji udela oni imaju prednost. Doduše, ovakve radnje moguće su samo u okvirima privatnih aranžmana između fizičkih i pravnih lica, tj. ne postoji tržište na kome se otvoreno trguje udelima, kao što je slučaj sa hartijama od vrednosti na berzama.
Članovi društva sa ograničenom odgovornošću međusobne odnose, kao i odnose sa društvom, uređuju slobodno ako zakonom nije drugačije uređeno.
Društvo ograničene odgovornosti može biti jednočlano ili višečlano. Ukoliko je jednočlano, sve su odluke (poslovna politika, finansije, upravljanje) na osnivaču, a ukoliko ima više članova, društvo odlučuje kroz skupštinu u kojoj sede svi članovi i donose odluke shodno veličini udela koji imaju u tom društvu. Formalno pravno, i jednočlano društvo ima skupštinu, ali je ona jednočlana, pa se funkcionalno sve svodi na vlasnika/osnivača.
S obzirom da je DOO pravno lice i da postoje mogućnosti prenosa udela, ovaj oblik pravnog organizovanja biznisa je na elementarnom nivou podoban za finansiranje biznisa kroz vlasništvo nad kapitalom (equity-based finansiranje), odnosno mogući su scenariji gde vlasnik proda biznis ili deo svog udela investitorima poput poslovnih anđela ili Venture Capital fondova.
Osnivanje DOO danas je u Srbiji veoma jednostavno, a zahtev za osnivačkim kapitalom je sasvim mali. U praksi to znači da DOO možeš registrovati za nekoliko dana, uz plaćanje registracionih taksi (okvirno 50 evra) i uplatom osnivačkog kapitala od jednog evra. Srbija je lider u brzini i jednostavnosti osnivanja privrednih subjekata. Zvanično.
Poreski režim društva ograničene odgovornosti
Za određene tipove poslovnih operacija DOO predstavlja veoma povoljnu pravnu formu. Društva ograničene odgovornosti su obveznici poreza na dobit. Ono što je porez od samostalne delatnosti za preduzetnika, to je porez na dobit kod privrednih društava. Stopa poreza na dobit je 15%.
Osnovica poreza na dobit je oporeziva dobit. Oporeziva dobit se utvrđuje tako što se dobit (ili gubitak), iskazana u bilansu uspeha preduzeća, umanjuje za dozvoljene rashode. Rashodi koji su tokom godine nastali kao deo svakodnevnog poslovanja, a za koje se može umanjiti nivo oporezive dobiti jesu:
– troškovi materijala i nabavke robe;
– amortizacija;
– za humanitarne, zdravstvene, obrazovne, ekološke svrhe do 5% ukupnog prihoda;
– za kulturu do 5% ukupnog prihoda;
– rashodi za reklamu i marketing (10% ukupnih prihoda);
– reprezentacija (0,5% ukupnih prihoda);
– plaćene kamate – osim po osnovu poreskih obaveza;
– plaćeni porezi – osim poreza koji zavise od rezultata poslovanja;
– ispravka vrednosti potraživanja starijih od 60 dana i direktan otpis potraživanja;
– plate???
DOO ne mora da ima zaposlene, jer je sam za sebe pravno lice, već mora da ima zastupnika – odgovorno lice, koje ne mora biti zaposleno u samom preduzeću. To odgovorno lice može da radi bez nakanade, i ukoliko je tako, društvo ograničene odgovornosti će zaista platiti samo porez na dobit kada na kraju poreskog perioda bude određen. Ukoliko je DOO poslovao bez dobiti, onda se neće ni platiti porez.
U prevodu, DOO može da posluje bez ijednog poreskog troška. Upravo ovo čini DOO veoma interesantnim oblikom organizovanja.
Ukoliko DOO nije imao nikakvih prihoda tokom godine, trošak poslovanja biće nula. Ukoliko je osnovan sa ciljem realizacije jednog posla, ili ukoliko posluje tokom cele godine i pravi pare, onda osnivač ili osnivači mogu da sačekaju kraj godine i da celokupni profit bude oporezovan samo sa 10%. Vrlo interesantno.
Međutim, ukoliko osnivač(i) žele da prosto odu u banku i podignu tu dobit, umanjenu za porez od 15%, moraće da plate i drugi porez – porez na dividende i udele u dobiti, koji iznosi 20%! Drugim rečima, u goreopisanom scenariju, gde se cele godine „gomila“ dobit da bi se na kraju podigla, ukupan nivo poreza koji mora da se plati da bi ta dobit realno i zakonski završila u džepu, jeste 35%.
Ovo se ipak može opisati kao idealni scenario, dok u većini drugih slučajeva društva ograničene odgovornosti imaju zaposlene ili eksterno angažuju ljudske resurse. U smislu troškova poslovanja, to znači da je DOO u obavezi da plaća poreze i doprinose za svoje zaposlene. U zavisnosti od vrste ugovora na koji se angažuju i zapošljavaju ljudi, ovi troškovi mogu biti značajni.
Za radnika koji je angažovan u stalnom radnom odnosu plaćaju se obaveze (porezi i doprinosi) u visini od 64,5% od neto vrednosti plate tog radnika, što značajno može da utiče na troškove poslovanja, pa je to deo jednačine koju svaki poslovni čovek mora da reši da bi optimizovao troškove svog poslovanja. Ostali ugovori (poput ugovora o delu, dopunskom radu, privremenim i povremenim poslovima, volonterskom radu i dr.) takođe imaju svoju „cenu“, odnosno na neto vrednost davanja angažovanoj osobi nivo poreza i doprinosa koji mora da se plati uglavnom je u rangu od 35% do 46% posto.
Dakle, kada DOO počne da raste, da se razvija i zapošljava ljude, navedene prednosti (mali troškovi dok je firma mlada i dok ne prihoduje puno i ne zapošljava ljude) naglo se tope i ulazi se u zonu gde su davanja državi značajna.
Raspolaganje novcem koji se nalazi na računu DOO veoma je ograničeno i mora da bude u skladu sa gorenavedenim rashodima, koji se priznaju kao odbitna stavka od oporezive dobiti. Ukoliko se novac podiže sa računa, moraju da postoje validni i opravdani dokazi za podignuta sredstva (prikupljeni računi, nalozi za službena putovanja i slično).
