Preduzetnik je poslovno sposobno fizičko lice, koje se registruje za obavljanje neke delatnosti i radi sticanja dobiti. Preduzetnik za sve obaveze nastale obavljanjem svoje delatnosti odgovara celokupnom imovinom, i u tu imovinu ulazi i ona stečena radom date delatnosti. Da bi stekao status preduzetnika, potrebno je da se registruješ u nadležnom registru (vodi ga Agencija za privredne registre – APR). Da bi se registrovao kao preduzetnik, nije ti potreban nikakav kapital. Preduzetnici imaju pravo da budu vlasnici prava intelektualne svojine.
Preduzetnik može biti i zaposlen, vlasnik ili suvlasnik u drugim privrednim društvima, ali jedno fizičko lice može osnovati samo jednu preduzetničku firmu.
Prednosti registrovanja kao preduzetnik:
- Fleksibilan si. U svakom trenutku možeš privremeno da se odjaviš, čime ti prestaju obavezna plaćanja prema državi. Naravno, možeš opet i da se prijaviš pod istim „brojem“.
- Upravljanje novcem – lako i bez ograničenja možeš da koristiš novac sa računa (uglavnom se odnosi se na paušalce).
- Imaš punu kontrolu, jer sve poslovne odluke zavise od tebe.
Nedostaci registrovanja kao preduzetnik:
- Ne postoji mogućnost da ne plaćaš nikakve obaveze.
- Odgovaraš svom svojom imovinom, što je zapravo uvećanje rizika poslovanja.
- Ograničene su mogućnosti finansiranja biznisa na konvencionalan način (putem kredita), jer banke traže garancije za imovinu samog preduzetnika, a i praksa je pokazala da preduzetnici iz brojnih drugih razloga teže dobijaju kredite.
- Mogućnosti finansiranja kroz vlasnički kapital uopšte ne postoje, jer se ova pravna forma ne zasniva na vlasničkom kapitalu.
- Ograničene su mogućnosti prenosa vlasništva.
- Ne postoji mogućnost spajanja dve ili više preduzetničkih radnji.
Poreski režimi preduzetnika
S obzirom da je preduzetnik fizičko lice koje obavlja delatnost sa ciljem sticanja dobiti, na sve preduzetnike u Srbiji se, u smislu poreskog tretmana, odnosi ključni sistemski Zakon o porezu na dohodak građana. Na osnovu tog zakona svako od nas građana plaća državi porez na najrazličitije prihode koje možemo da ostvarimo. U tom zakonu detaljno se regulišu i obaveze preduzetnika (jer su oni fizička lica), pa tako preduzetnici imaju obavezu da plaćaju porez na prihode od samostalne delatnosti.
Prihodom od samostalne delatnosti smatra se svaki prihod od privrednih delatnosti, pružanja profesionalnih i drugih usluga.
U roku od 15 dana od registracije moraš u pisanoj formi zvanično da se izjasniš u kom režimu želiš da budeš.
Ovaj Zakon reguliše poreske režime, i jednim delom sudbinu svih preduzetnika u Srbiji.
Paušalaci
Knjigaši
Preduzetnik u sistemu lične zarade
Ova kategorija predstavlja novinu uvedenu krajem 2013. godine i omogućava preduzetnicima koji vode poslovne knjige da sami odrede visinu svoje zarade (plate), na koju će plaćati obaveze (doprinosi i porez na platu), dok porez na prihod od samostalne delatnosti, po stopi od 10%, plaća na višak dobiti koja se obračunava kao razlika svih prihoda i troškova priznatih kao stavke na koje ne moraju da se plaćaju porezi. Osnovicu na koji se plaća taj porez od 10% utvrđuješ ti kao preduzetnik u svom finansijskom izveštaju (bilansu uspeha).
Lična zarada (plata) preduzetnika osnovni je element na koji se obračunavaju porezi i doprinosi, pa je sa te strane veoma bitna činjenica (i pogodnost ovog režima) to što Zakonom nisu definisani uslovi i kriterijumi za utvrđivanje mesečnog iznosa lične zarade, tako da njen iznos preduzetnik utvrđuje u skladu sa svojim potrebama i mogućnostima, a može i da je prilagođava na mesečnom nivou. Ovo u prevodu znači da svoju zaradu možeš da prilagodiš uslovima tržišta ili npr. sezoni – da je smanjiš u periodima kada posla nema i povećaš je kada ima, čime se automatski smanjuje ili povećava i trošak poreske obaveze koju plaćaš kroz platu. Definisan je samo nivo ispod koga nema svrhe spuštati platu, jer nivo obaveza ostaje isti (na početku 2015. taj iznos je nešto preko 100 evra).
Osnovicu za plaćanje poreza na prihod od samostalne delatnosti od 10% predstavljaju svi prihodi preduzetnika tokom godine, umanjeni za iznos bruto plate i umanjeni za sve dozvoljene rashode (bruto plata preduzetnika, repromaterijali, zarade zaposlenih, režijski troškovi, marketing).
Ceo ciklus u stvari kreće od obaveze preduzetnika da podnese poresku prijavu. Ako si među onima koji već rade, rok je do 15. marta, a ako tek počinješ da radiš, rok je 15 dana od registracije. Prema toj prijavi, preduzetnik zapravo predviđa koliko će prihoda imati i na osnovu toga je u obavezi da avansno, tj. u nekim jednakim mesečnim „ratama“ plaća porez. Na kraju obračunskog perioda, obračunava se stvarno stanje prihoda, i onda se vidi da li postoji razlika na koju se plaća porez od 10%.
Ukoliko bi mudro plaćao malo više avansa, na kraju godine ne moraš da platiš ništa, jer bi svojih 10% otplatio na rate. Ipak, često se može očekivati da preduzetnik (ukoliko nije plaćao dovoljno mesečno ili je imao više dobiti nego što je predvideo na početku godine u prijavi) na kraju poreskog perioda ima obavezu jednokratnog plaćanja „ostatka“ ovog poreza.
Pravo na isplatu lične zarade imaju svi preduzetnici koji vode poslovne knjige, bilo da delatnost obavljaju van radnog odnosa ili iz radnog odnosa. Ako se opredeliš za ovaj poreski režim, moraš da obavestiš lokalnu Poresku upravu o svojoj odluci najkasnije do 15. decembra.
Za ovaj poreski režim ima smisla da se opredele preduzetnici koji ostvaruju visoku dobit, koja predstavlja oporeziv prihod od samostalne delatnosti, jer ta stopa poreza iznosi samo 10%. Ukoliko očekuješ porast poslovanja ili dobru poslovnu godinu sa visokim nivoom dobiti, ovo je veoma povoljan poreski režim.
Ključne karakteristike i ograničenja
Obračun poreza i doprinosa na ličnu zaradu u ovom režimu je specifičan, i može se reći da se nivo obaveza (poreza i doprinosa) kreće u okvirima do 80% od neto nivoa zarade. Obračun nivoa davanja prema državi je zahtevan posao i tek ukupni rezultat pokazuje pravi trošak tog davanja. Može se reći da je država omogućavanjem tri poreska režima preduzetnika do neke mere „gejmifikovala“ celu stvar, pa se ne treba uplašiti ove visoke cifre, posebno uzimajući u obzir mogućnost prilagođavanja plate, činjenicu da je bruto iznos plate odbitna stavka od spomenutog poreza od 10%, kao i to da je stopa tog poreza samo 10%.
Kada ima posla, povećaš platu i platiš više poreza; kada nema posla, smanjiš platu i platiš manje poreza. Ovo nije moguće u drugim režimima.
Ovim poreskim režimom preduzetnici su stavljeni u sličan položaj u kom su osnivači i direktori društava sa ograničenom odgovornošću i, uopšteno, ovaj režim liči na onaj u kome je društvo ograničene odgovornosti.
Preduzetnik u sistemu samooporezivanja
Ukoliko si se opredelio da vodiš poslovne knjige, drugi poreski režim koji možeš da odabereš jeste samooporezivanje.
Može se reći da to ime dolazi od načina na koji se određuje poreska obaveza. U svakom scenariju vođenja poslovnih knjiga po sistemu prostog knjigovodstva preduzetnik ima obavezu da na početku poreskog ciklusa podnese poresku prijavu. Početak ciklusa je rok – 15. mart za one koji već rade i 15 dana od osnivanja za one koji tek počinju. U toj poreskoj prijavi sam sebi određuješ, tj. predviđaš dobit (odatle samooperezivanje).
Preduzetnik u poreskoj prijavi iznosi podatke o vrsti i visini ostvarenih prihoda i ukupne rashode koji terete poslovanje (repromaterijali, zarade zaposlenih, režijski troškovi i plaćeni lični socijalni doprinosi), pa sam utvrđuje visinu poreske obaveze i kasnije tokom godine, u propisanim rokovima, plaća obaveze koje je sam utvrdio ili predvideo.
Drugim rečima, kao osnov za određivanje obaveza koristiš dobit ostvarenu u prethodnoj godini i to koristiš kao osnov za određivanje mesečne akontacione obaveze za tekuću godinu. Ukoliko se tek registruješ, nemaš reper od prošle godine, pa tu dobit predviđaš na osnovu onoga kako očekuješ da posluješ.
Ne postoji zakonska obaveza da se ima dobit, niti država može nekog da natera da zaradi pare ako mu posao, na primer, ne ide, ali se uvek savetuje da se iskaže barem neka dobit, iz nekoliko razloga: poreznici mogu da odbiju prijavu u kojoj nije iskazana dobit; poreznici ne veruju da neće biti dobiti; ukoliko je dobit postojala prethodne godine, poreznici očekuju da se ona prikaže u istom ili blago uvećanom nivou; za početnike je ipak očekivano da će neke dobiti biti. Sve u svemu, za poreznike je sumnjivo ako ne iskažeš dobit.
Evo kako izgleda realnost ovog poreskog režima.
Ukoliko si u prethodnoj godini ostvario dobit od milion dinara, osnov za plaćanje akontacionih obaveza u narednoj godini biće tih milion dinara podeljeno na dvanaest meseci. Od tog mesečnog dela, porezi i doprinosi će iznositi 47,8%. Svi prihodi koje ostvaruješ preko tog mesečnog nivoa, umanjeni za rashode koji se priznaju (repromaterijali, zarade zaposlenih, režijski troškovi i plaćeni lični socijalni doprinosi), predstavljaju novu dobit. Na kraju poreskog perioda izrađuje se bilans uspeha u kome se između ostalog obračunava i nova dobit, koja u odnosu na poslovne rezultate može da se razlikuje (bude manja ili veća) od akontacione obaveze definisane na početku godine. Ukoliko si imao dobru poslovnu godinu i ostvario dobit višu nego što si iskazao u prethodnoj godini, na nju ćeš imati obavezu da platiš poreze i doprinose u nivou od 47,8%. Ukoliko je tvoj poslovni rezultat slabiji od iskazanog za prošlu godinu, obaveze plaćanja u tekućoj godini imaće karakter pretplate.
Ovaj režim nije povoljan za preduzetnike koji usled dobrog poslovanja beleže uvećanu dobit, jer je nivo obaveza koje moraju da plate na dobit veoma visok. Dakle, ovaj režim može da bude povoljan za one preduzetnike kojima se tokom godine poslovanje ne uvećava i gde je poslovanje približno isto kao prethodne godine.
